Plivanje se definiše kao aktivnost kretanja živih bića kroz vodu koja uključuje održavanje na površini vode i kretanje u željenom smeru. Plivanje predstavlja specifičnu fizičku aktivnost koja se izvodi u neprirodnoj sredini za čoveka, zbog toga povezanost čoveka i vode je višestruka kao:
Biomehanika plivanja je od krucijalne važnosti za perfmormasne plivača i zbog toga treneri i stručnjaci u plivanju kontinuirano rade na analizi biomehanike plivanja u cilju poboljšanja iste, a samim time i celokupnih performansi plivača. Kada se govori o tehnici plivanja treba istaći da tehniku kretanja u plivanju čine:
Unutrašnje sile predstavljaju sile koje nastaju tokom aktivne faze mišića, sila unutrašnjeg otpora, trenje mišića i reaktivna sila koja se javlja u lokomotornom sistemu. Kada je reč o spoljašnjim silama, u spoljašnje sile se ubrajaju: zemljine teže, sila reakcije vode i sila otpora sredine (fluida) u kojoj se telo kreće.
Tokom plivanja, plivač je izložen dejsvu brojnih sila, kao što su propulzivne sile i sile otpora. Propulzivne sile i sile otpora su u najvećem procentu odgovorne za izbor tipa tehnike koje plivač mora da primenjuje kako bi uspešno plivao. Treba naglasiti da i minimalne promene u tehničkim elementima ostvaruju ogroman uticaj na veličine svih, prethodno navedenih, pojedinačnih sila. Ovaj uticaj je naročito izražen tokom većih brzina plivanja kada tehnika plivanja izbija u prvi plan i kada se dati elementi mogu lakše uočiti jer se sile povaćavaju.
Danas se u takmičarskom plivanju razlikuju četiri osnovna stila, a to su:
Iako već u samom imenu, slobodni stil, možemo zaključiti da se radi o disciplini koja u osnovi pokriva bilo koji stil plivanja, u praksi plivači najčešće koriste kraul. Glavni razlog zbog čega je kraul tehnika popularna i često se primenjuje je taj što je kraul tehnika plivanja najbrža tehnika plivanja koja pruža mogućnost postizanja najboljih i najbržih vremena na svim deonicama iako plivač na takmičenju u ovoj disciplini može, ako želi, plivati i neki od drugih stilova. Međutim, upravo je brzina plivanja presudan faktor zbog kojeg se brojni plivači odlučuju da primenjuju kraul tehniku.
Leđni stil plivanja karakteriše to da je plivač okrenut licem prema gore, odnosno kaže se da plivač leži leđima na vodi. Korišđenjem naizmeničnih zamaha desne i leve noge i ruke plivač se kreće kroz vodu. Za razliku od drugih takmičarskih stilova koji startuju izvan vode, leđni stil je jedini plivački stil gde se trka započinje iz vode. Takođe, kod ekipnog plivanja, odnosno štafeta na 4×50 i 4h100 metara mešovito trka započinje leđnim stilom, odnosno plivači su u vodi.
Ukoliko bi se govorilo o tome koji je stil plivanja najstariji, onda se može reći da je to prsni stil plivanja. Pored toga što je najstariji stil plivanja, prsni stil plivanja je i jedan od najsporijih plivačkih stilova, a ujedno i poprilično energetski zahtevnih stilova i zahteva veću snagu muskulature donjih ekstremiteta i ramenog pojasa. Ono što karakteriše prstni stil plivanja je to da se plivanje u ovom stilu izvodi pokretima kruženja ruku usmerenih ka napred uz ograničenje da laktovi moraju biti ispod vode. Kako bi se uspešno plivalo, mora se uspostaviti sinhronizacija pokreta ruku i nogu.
Delfin tehnika plivanja, nastala je usavršavanjem leptirove tehnike, kao najmlađi član plivanja. Postojala je težnja da se prsnom plivanju poveća brzina, i plivači su došli na ideju da iskoriste nedovoljno precizan pokret ruku. Plivači su produžili zaveslaj rukama u vodi sve do butina, i nov zaveslaj bi prebacivali kroz vazduh. Rad ruku je usled dužeg kretanja u vodi davao veću brzinu, dok je prebacivanje ruku kroz vazduh eliminisalo kočeće dejstvo vraćanja ruku kroz vazduh. Pokreti nogu su istovetni kao kod prsne tehnike, ali se polukružni pokret izvodio duže.
Ovakav način plivanja je nazvan baterflaj, jer su pokreti ruku imali sličnosti sa kretanjem krila leptira. Zapažen je veliki uspeh u leptir tehnici od strane S. Bojčenika, koji je 1936, godine preplivao 100 m za 1:06,3 sek, a zatim 1941. godine 200 m za 2:29,3 sek.
Vremenom su se plivači sve više takmičili u prsnom plivanju i tzv. leptirovom stilu plivanja, ali su se ipak više odlučivali za brz, leptirov način plivanja. Usled toga je postojao strah da će se u skoroj budućnosti prsno plivanje potpuno ugasiti. Kako bi se predupredio taj problem, Međunarodna plivačka federacija je 1953. godine odvojila delfin od prsnog plivanja. Delfin plivanje je postala zasebna disciplina, i plivačima je dozvoljeno pored polukružnog udarca i simetričan pokret nogu u vertikalnoj ravni.
Zapravo, plivači su pre donošenja odluke, primenjivali novu varijantu leptirovog načina plivanja, koja se odražava u sunožnim, vertikalnim udarcima nogu, i zove se „delfin“. Ovi talasasti pokreti nogu, kod kojih je izbegnuto kočeće dejstvo grčenja nogu, usklađeni su sa pokretima ruku i tako razvijaju veću brzinu, u poređenju sa prvobitnim leptirom.
Znači da su se odvajanje leptira od prsnog plivanja, a zatim uvođenje mogućnosti izvođenja sunožnih vertikalnih pokreta nogu, omogućili dalji razvoj ove discipline. Negde na 200m, plivači su plivali kombinovano leptirom i delfinom, jer se smatralo da je naporno da se pliva delfinom, i da neće moći da se ispliva cela distanca. Nekoliko godina pre zvaničnog priznavanja tehnike delfina kao zasebne discipline, mađarski plivač Z. Fejer je pokazao njegovu doteranu formu. Fejer se takmičio u disciplini prsnog plivanja, plivajući delfinom. Međutim, zbog sunožnih pokreta nogu gore – dole, iako je na cilj stizao prvi, uvek je bio diskvalifikovan.
Nekoliko meseci nakon zvaničnog odvajanja leptira od prsnog plivanja, G. Tumpek je plivajući delfinom od 100 m, za vreme od 1:04,3 sek, oborio rekord. Godine 1954. se poboljšao na 1:02,1 sekundi. Njegova tehnika se karakteriše velikim amplitudama pokreta ruku i nogu, duboko zaronjavanje u vodu, glave, ramenog pojasa i trupa u trenutku ulaska ruku u vodu. Opružene su ruke nepomično ležale, i to je izazivalo velike oscilacije u položaju celog tela. Odvojeni pokreti nogu i ruku, kao i velike amplitude pokreta udova, doveli su do slabog tempa.
Povezanost ruku i nogu, ostvarivala se na sledeći način:
Vremenom se delfin tehnika usavršavala, i misli se pre svega na međusobno usklađivanje pokreta ruku i nogu, gde su ruke sada manje zadržavane u položaju uzručenja.
Na Olimpijskim igrama 1956. godine u Melbrunu, zlatnu medalju na 200 m osvojio je V. Joržik, plivajući delfinom, za vreme od 2:19,3 sek. Drugo mesto je zauzeo Š. Han. Plivači su pokrete izvodili u bržem tempu, dok su ruke mirovale u prednjem položaju. U jednom ciklusu pokreta ruku, su noge udarale 2 puta.
Dalje usavršavanje tehnika, pripisuje se američkom treneru Konsilmanu i njegovom učeniku M. Troju, koji je primenio „nožnu akciju“. On je na jedan puni ciklus pokreta ruku, izvodio dva brza i snažna udarca nogama na dole. Prvi udarac je povezan sa ulaskom ruku u vodu, a drugi pre izlaska ruku iz vode, na kraju zaveslaja. Na Olimpijskim igrama u Rimu, 1960. godine, on je na 200 m postigao vreme od 2:12,8 sek.
Godine 1968. istakla se A. Kolt koja je na 200 m plivala delfin tehnikom sa jednim udarcem nogu, u trenutku kada su joj ruke ulazile u vodu. Međutim, ovakva tehnika jednim udarcem nogu nije bila prihvaćena od strane plivača.
Danas se najbolji rezultati postižu sa dva udarca nogama, rukama se izvodi snažan zaveslaj, dok su laktovi za vreme zaveslaja u „visokom“ položaju, i sa umerenim amplitudama valovitog kretanja trupa.
U delfin tehnici se zbog istovremenih pokreta ruku i nogu, gibanja karlice, zapažaju neprekidne promene položaja tela plivača u vodi. Telo se kreće talasastom putanjom, pri čemu se napadni ugao neprekidno menja. Za vreme ulaska u vodu i početka izvođenja prvog zaveslaja ruku, koja prati kretanje butina nagore i udarac stopala na dole, gornji deo tela malo zaroni, a karlica se penje do površine. Tokom zaveslaja, rameni pojas se podiže do površine vode, a onda se zajedno sa karlicom, tokom drugog dela kretanja ruku kroz vazduh, spušta nešto dublje u vodu.
Pokreti ruku su glavna pokretačka snaga. Ruke se kreću istovremeno, i za nov zabeslaj se prebacuju kroz vaduh, gde se zapaža nekoliko faza. Najpre je faza uronjavanja ruku u vodu i priprema za zaveslaj. Plivač će pre ulaska u vodu da udahne, zatim se spušta glava u vodu, da telo ne uroni previše. Ruke ulaze u vodu ispred glave, u širini ramena, slobodno opružene. Laktovi su okrenuti naviše, a dlanovi naniže.
Druga faza je faza zaveslaja i treća je izlazak ruku iz vode, kretanje iznad vode ponov zaveslaj. Najpre se zagnjure šake, pa podlaktice i ramena. U trenutku ulaska u vodu, dlanovi se mogu malo okreniti ka spoljnoj strani, da bi se izbegao veliki pritisak na vodu. Ruke se kreću malo u stranu, da bi se pri kraju nešto više savile u zglobovima lakta, da bi se dlanovi izložili otporu vode. Pokreti nogu se izvode simultano, za razliku od kraul tehnike.
Delfin stil je najteži za izvođenje, jer od plivača zahteva veliku snagu leđa, ramena i nogu. Od 1968. godine se na Olimpijskim igrama delfinom pliva u disciplinama 100 i 200m, prva deonica 400m mešovito, treća u štafeti 4h100m, mešovito za muškarce.
Ukoliko želiš da usavršiš ovaj stil i budeš sposoban da se bezbedno i samouvereno snalaziš u vodi, prijavi se u individualnu školu plivanja klikom na digme ispod.
